Metodologija kriznog komuniciranja i analitika medijskih iskaza

Sažetak

U savremenom društvu institucije masovnog komuniciranja preuzimaju ulogu konstruisanja konfliktne paradigme, obavljajući pored informativne i određene bezbedonosne, psihološke i propagandne funkcije i zadatke. Rizici, krize, katastrofe, revolucije, nasilje i sukobi postaju deo globalne svakodnevnice, ali medijske slike o njihovom intenzitetu, dubini, ciljevima, uzrocima i posledicama opredeljuju karakter  ntervencija i metodologiju konkretnog delovanja. Evropsko okruženje jasno forsira kognitivno-institucionalni pristup koji u fokusu ima bezbednosnu analizu aktivnosti brojnih pojedinaca, grupa, mreža i institucija, čulno opažanje i saznanje ljudi koji se primarno bave krizom, te grupni i institucionalni okvir u kojem se donose odluke. Analizom medijskih iskaza i izvora uočavamo one koji se odnose na prevenciju i pripremu javnosti za krizu, identifikaciju aktera kriznog upravljanja, opažanja krize, krizni menadžment, političko-organizacionu saradnju, krizno komuniciranje (prikupljanje i obrada informacija, digitalni sistemi za prenos informacija, komuniciranje sa javnostima i uloga novih medija u kriznom upravljanju), internacionalizaciju krize, vremenske efekte, troškove krize, te sticanje publiciteta i saglasja javnosti. Analizom statističkih podataka, dedukcijom i komparacijom u skladu sa analitičkim stepenima, temama, varijablama i indikatorima kreiramo celovitu sliku o prirodi krize, rizicima prilikom rešavanja, kao i prioritetima delovanja.

Moderno doba i izmenjeni karakter konfliktnih paradigmi ukazuju na potrebu stvaranja specijalizovanih informatičko-komunikacionih ekipa u ključnim bezbedonosnim službama i ustanovama, koje bi mobilnošću, edukovanošću i timskim delovanjem bile obučene da preuzimanjem krizne komunikacije u praksi identifikuju određeni problem, kreiraju ga i usmeravaju ka civilnoj javnosti, nudeći i konkretno rešenje.